Sa­znav­ši za te­žak po­lo­žaj dva­de­sto­čla­ne po­ro­di­ce Šev­će­ta Sa­i­ti­ja, ko­ji ži­ve u Kli­če­vu na­do­mak Nik­ši­ća, Ban­ka hra­ne obez­bi­je­di­la je pa­ket po­mo­ći. Sa­i­ti­ji su jed­na me­đu pe­de­se­tak rom­skih po­ro­di­ca ko­je u ne­ma­šti­ni pro­vo­de da­ne u na­se­lju pod Tre­bje­som. On i Beg­za su iz­ro­di­li de­ve­to­ro dje­ce, a da­nas ih je u 25 kva­dra­ta dva­de­se­to­ro: još dvi­je sna­he, i sed­mo­ro unu­ča­di. Po­red pre­hram­be­nih na­mir­ni­ca – bra­šna, ulja, še­će­ra, su­pa, kon­zer­vi sa go­to­vim je­li­ma, sar­di­na­ma, pa­šte­ta­ta­ma, ri­žom, ma­ka­ro­na­ma, Sa­i­ti­ji su do­bi­li i de­ter­džent za pra­nje ve­ša i sa­pu­ne. Za­hval­ni su oni na do­na­ci­ji i ka­žu da je ovo pr­vi put da ih ne­ko da­ru­je hra­nom. Po­seb­nu za­hval­nost pre­ma „Da­nu” imao je je­da­na­e­sto­go­di­šnji Ari­jan ko­ji, iako mlad, sva­ko­dnev­no se sta­ra se pre­hra­ni po­ro­di­cu.
On ka­že da ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti dan ka­da je na­ša no­vi­nar­ska eki­pa po­sje­ti­la nje­go­vu fa­mi­li­ju, a po­tom i ob­ja­vi­li no­vin­ski čla­nak o nji­ho­voj te­škoj sud­bi­ni.
– Uza­lud smo se ra­ni­je ža­li­li. Ni­ko za nas ni­je imao slu­ha. Kao da smo pla­ka­li od do­bra, a ne od ne­ma­šti­ne. Ve­li­ko hva­la „Da­nu”, ne­ko­li­ko da­na ka­da je bi­lo ja­ko lo­še vri­je­me mo­ga sam da odah­nem, jer ni­je­sam mo­rao da tra­gam za ko­rom hlje­ba. Bio bih naj­sreć­ni­ji ka­da bi mo­ja sta­ri­ja bra­ća ima­la za­po­sle­nje, jer bih ta­da kao i sva dje­ca išao u ško­lu, pri­ča Ari­jan.
Sa­i­ti­ji ži­ve u rom­skom na­se­lju pod Tre­bje­som u ju­go­za­pad­nom di­je­lu Mje­sne za­jed­ni­ce Kli­če­vo i pre­ži­vlja­va­ju pre­tu­ra­ju­ći grad­ske kon­tej­ne­re i od pro­da­je se­kun­dar­nih si­ro­vi­na. Ari­ja­nov otac Šev­ćet, ne­ka­da­šnji rad­nik Ko­mu­nal­nog pred­u­ze­ća, pri­je se­dam go­di­na je obo­lio, pa je na­pu­stio po­sao.
– Li­je­čim se umje­sto da iz­dr­ža­vam po­ro­di­cu i bri­nem o dje­ci. To ra­di moj ma­lo­ljet­ni sin, jer ne smi­jem da iz­la­zim iz ku­će. Ni so­ci­ja­lu vi­še ne pri­ma­mo jer, ka­ko su mi ob­ja­sni­li, na to ne­ma­mo pra­vo po­što sam pro­dao rad­no mje­sto. Me­đu­tim, ni­ko me ni­je pi­tao da li sam bio pri­mo­ran da to uči­nim. Po­sje­du­jem svu me­di­cin­sku do­ku­men­ta­ci­ju i ne smi­jem da ra­dim po­slo­ve ko­je sam oba­vljao. Mo­žda mi­sle da su nam sve pro­ble­me ri­je­ši­li što su nam do­di­je­li­li ovaj stan pod Tre­bje­som, pri­je se­dam go­di­na, a on je to­li­ki da po­la nas spa­va na po­du, ka­že Sa­i­ti, po­ja­šnja­va­ju­ći da su ra­ni­je ži­vje­li u da­šča­ri u na­se­lju „Bu­do To­mo­vić”.
Kre­ve­te na ko­ji­ma spa­va­ju do­bi­li su od do­brih lju­di, špo­ret na dr­va je pri­lič­no do­tra­jao, na­šli su ga na ot­pa­du, ali im slu­ži kao da je nov.
On ka­že da su ne­ka­ko do sa­da pre­ži­vlja­va­li jer je sin Ari­jan i po naj­lo­ši­jem vre­me­nu znao da is­pro­si za hljeb, ali će mu­ka bi­ti ubu­du­će.
Ka­že da ni­je imao uslo­ve da Ari­ja­na ško­lu­je. Dvo­je dje­ce je zbog ne­ma­šti­ne is­pi­sao iz ško­le.
– Je li sra­mo­ta da smo u 21. vi­je­ku, glad­ni, žed­ni i bo­si, da dje­ca ne zna­ju ni da pi­šu – pi­ta se Sa­i­ti.
Je­da­na­e­sto­go­di­šnji Ari­jan nam je is­pri­čao da bi vo­lio da ide u ško­lu, da na­u­či da či­ta i pi­še, kao nje­go­vi vr­šnja­ci. Pam­ti sa­mo do­bre lju­de (ko­ji mu uvi­jek sa osmi­je­hom na li­cu da­ju mi­lo­sti­nju) i za­hva­kan im je na po­mo­ći...
– Do­bi­jem no­vac kod op­šti­ne ka­da su vjen­ča­nja. Ima i onih do­brih lju­di ko­ji me pre­po­zna­ju, pa me zov­nu po ime­nu da do­đem ka­ko bi mi da­li mi­lo­sti­nju, ka­že Ari­jan. Ovaj vri­je­dan dje­čak če­sto ra­di za dnev­ni­cu, ci­je­pa ili sla­že dr­va, u je­sen sa­ku­pljao krom­pir, to­kom lje­ta pla­sti si­je­no i mo­li do­bre lju­de da ga za­po­sle ka­da im po­moć tre­ba.
– Ni­je mi te­ško da ra­dim bi­lo ko­ji po­sao, sa­mo ka­da znam da smo svi u ku­ći si­ti i da nam ne kr­če cri­je­va od gla­di. Do­ga­đa se da mi do­bri lju­di umje­sto nov­ca spre­me i hra­nu ko­ju po­ne­sem za uku­ća­ne – pri­ča Ari­jan.L.N.